Stariji radnici između znanja i prepreka u eri veštačke inteligencije
Kako se veštačka inteligencija (AI) iz „pojma budućnosti” sve više pretvara u svakodnevni poslovni alat, tako globalno tržište rada ulazi u period duboke transformacije. Mašine sada ne obavljaju samo fizičke, već i kognitivne zadatke, a algoritmi postaju bitni asistenti u kancelarijama, fabrikama i uslužnim delatnostima. I dok mlade generacije, odrasle u digitalnom svetu, lakše hvataju korak s ovom promenom, pitanje koje se učestalo postavlja glasi: kako se u novom poslovnom pejzažu snalaze stariji zaposleni, mogu li da isprate ubrzanu automatizaciju i na koje to promene moraju da se naviknu da bi ostali konkurentni na tržištu rada.
Na globalnom nivou, radno sposobna populacija ubrzano stari. U mnogim evropskim zemljama, pa i u Srbiji, udeo zaposlenih starijih od 50 godina raste, dok broj mlađih opada. Istovremeno, talas digitalizacije zahteva potpuno nove veštine - od upravljanja podacima do rada sa alatima zasnovanim na veštačkoj inteligenciji. Prema podacima McKinsey & Company, gotovo sve velike kompanije planiraju povećanje ulaganja u AI u naredne tri godine, ali samo jedan procenat njih je zaista „u zreloj fazi” da te tehnologije i implementira. U praksi, to znači da većina preduzeća tek ulazi u proces eksperimentisanja s veštačkom inteligencijom, pa se od zaposlenih - bez obzira na godine - očekuje prilagodljivost, spremnost na učenje i promena načina razmišljanja.
Međutim, istraživanja pokazuju da se stariji zaposleni često nalaze u nebranom grožđu, jer dok njihovo iskustvo, znanje i razvijene međuljudske veštine predstavljaju ogromnu prednost, istovremeno treba da usvoje veštine kojima danas najbolje vladaju pripadnici generacije Z. Empatiju, dobru procenu i kritičko razmišljanje - veštačka inteligencija teško može da zameni, ali to ne znači da su izazovi nestali. Mnogi poslodavci prepoznaju da su stariji radnici stabilniji, lojalniji i bolji mentori mladima - ipak, manjka im brzina usvajanja novih tehnologija na koje se danas oslanja sve više industrija. Uz to, automatizovani procesi rada kompanijama smanjuju troškove, što je i više nego opravdan i jak razlog da ih implementiraju.
OECD u svom izveštaju Employment Outlook 2025 navodi da će uticaj AI tehnologija na starije radnike zavisiti od nivoa obrazovanja i vrste posla. Oni koji rade u administraciji, proizvodnji ili uslugama sa visokim stepenom ponavljanja zadataka suočeni su s većim rizikom. S druge strane, radnici koji imaju upravljačke, analitičke ili interpersonalne veštine imaju šanse da svoje iskustvo upotrebe kao komparativnu prednost. U Srbiji je procenjeno da oko 70.000 zaposlenih radi na poslovima koji bi mogli biti potpuno automatizovani generativnom AI tehnologijom, dok je dodatnih 400.000 zaposleno u delatnostima gde veštačka inteligencija može značajno izmeniti način rada. To čini gotovo 17 odsto ukupne radne snage - broj koji jasno pokazuje dubinu i složenost predstojećih promena.
Problem je, pre svega, u digitalnom jazu. Stariji zaposleni u proseku poseduju znatno niži nivo digitalnih kompetencija, što im otežava prilagođavanje novim tehnologijama. U mnogim firmama, obuke su fokusirane na mlađe kolege, dok se stariji neretko osećaju isključeno ili obeshrabreno, uvereni da je „njihovo vreme prošlo”. Tome doprinosi i rašireni stereotip da stariji radnici teže uče i sporije se prilagođavaju, iako istraživanja pokazuju da to nije tačno - razlika je često samo u pristupu i motivaciji, ne u sposobnosti. U Evropi istovremeno raste broj kompanija koje ulažu u “digitalno osnaživanje” starijih zaposlenih, svesnih da njihovo iskustvo i znanje predstavljaju ključni kapital u digitalnoj transformaciji. Ernst & Young u svom izveštaju European AI Barometer 2025 beleži da sve veći broj radnika srednje i starije generacije aktivno pohađa kurseve o primeni AI u svakodnevnom radu, dok 85 odsto zaposlenih globalno veruje da će im veštačka inteligencija promeniti posao u naredne tri godine.
Digitalna tranzicija mora biti inkluzivna
Za starije zaposlene uspeh u „nošenju” s AI revolucijom ne znači da treba da postanu eksperti za mašinsko učenje. Ključ leži u razumevanju kako veštačka inteligencija može pomoći u njihovom poslu, kako mogu da koriste asistivne alate za automatizaciju rutinskih zadataka i na koji način da sačuvaju svoje mesto u organizaciji kroz nove uloge. To često znači “prepakivanje” sopstvenog iskustva - recimo kroz prelazak iz izvršnih u savetodavne ili mentorske pozicije, zatim usvajanje osnovnih digitalnih veština i spremnost na rad u okruženju koje se stalno menja.
Uloga poslodavca u tom procesu je ključna. Umesto da posmatra starije zaposlene kao prepreku inovacijama, kompanije koje razumeju dugoročne koristi spremne su da investiraju u njihovu obuku i prilagođavanje. Takav pristup ne samo da smanjuje rizik od gubitka znanja, već i doprinosi inkluzivnijoj i stabilnijoj radnoj kulturi. S druge strane, država ima odgovornost da podstakne celoživotno učenje, obezbedi subvencionisane programe digitalne obuke i promoviše koncept produženog radnog veka. Kako OECD naglašava, jedno od najvećih pitanja budućnosti biće ne samo kako raditi pametnije, već i kako raditi duže. Produženje radnog veka uz očuvanje radne sposobnosti i prilagođavanje tehnologiji postaje nova paradigma tržišta rada.
U Srbiji i regionu taj izazov dobija dodatnu težinu, jer je reč o ekonomijama u razvoju. Procenat ljudi sa osnovnim digitalnim veštinama znatno je ispod evropskog proseka, a razlike među starijim starosnim grupama su ogromne. OECD navodi da na Zapadnom Balkanu svega trećina populacije poseduje osnovne digitalne kompetencije, dok razlika između starijih od 55 godina i evropskog proseka prelazi 20 odsto. Više od polovine građana starijih od 65 godina u Srbiji nikada nije koristilo računar, a gotovo polovina nije se nikada povezala na internet. Studije pokazuju da i među zaposlenima od 55 do 64 godine nivo digitalnih veština ostaje nizak, posebno kada je reč o analizi podataka i ocenjivanju digitalnog sadržaja. Još alarmantniji je podatak da je samo 41 odsto zaposlenih u Srbiji učestvovalo u nekoj vrsti obuke tokom 2022. i 2023. godine, dok je u Evropskoj uniji taj procenat oko 62. To znači da mnogi stariji radnici jednostavno ne dobijaju priliku da unaprede svoje digitalne sposobnosti. Samo 13 odsto njih naučilo je da koristi novi softver ili digitalni alat, iako je više od četvrtine kompanija uvelo tehnološke inovacije.
Ovi podaci otkrivaju suštinu problema: stariji zaposleni u Srbiji možda nisu toliko pasivni po svom izboru, ali jesu u zapećku zbog tržišnih okolnosti. Nedostatak sistemske podrške, obuka i prilagođenih programa dovodi do toga da upravo oni, koji bi svojim iskustvom mogli biti stub digitalne tranzicije, ostaju na njenoj margini. Ako se taj trend ne promeni, društvo rizikuje da izgubi dragocen deo radne snage - one koji imaju znanje, ali ne i alate da ga pretoče u novu ekonomiju.
