Između klimatskih ciljeva i kućnog budžeta – sve o projektu „Čista energija“
Energetska tranzicija u Srbiji godinama se svodi na strategije, deklaracije i investicione planove u velikim energetskim sistemima. Ipak, jedno od njenih ključnih polja transformacije nalazi se daleko od termoelektrana i gasovoda – u kućama i stanovima građana Srbije, gde se i dalje dominantno koriste drvo, ugalj i zastareli sistemi grejanja.
Tu na scenu stupa projekat „Čista energija i energetska efikasnost za građane“, koji sprovode Ministarstvo rudarstva i energetike i Svetska banka, sa ciljem da energetski preokret krene „odozdo“, od pojedinaca i domaćinstava – kroz direktne investicije, odnosno uz kombinaciju subvencija, kredita i politika lokalnih samouprava. U tom smislu, projekat „Čista energija“ nije samo ekološka mera, već i eksperiment javne politike, iliti test sposobnosti države da spoji klimatske ciljeve, socijalnu pravdu i tržišnu logiku u jedan model.
Proces prijava za subvencije
Prijave za subvencije u okviru projekta „Čista energija“ odvijaju se na lokalnom nivou. Građani konkurišu putem javnih poziva koje raspisuju opštine i gradovi, pri čemu rokovi i uslovi variraju u zavisnosti od lokalnih budžeta i dinamike sprovođenja programa. Procedura podrazumeva izbor ovlašćenog izvođača, pribavljanje predračuna i podnošenje dokumentacije, dok konačnu odluku o dodeli sredstava donosi lokalna komisija. Sama prijava, međutim, ne garantuje subvenciju, jer je interesovanje u mnogim sredinama veće od raspoloživih sredstava. U praksi, javni pozivi se najčešće raspisuju krajem godine, a prijave traju od 30 do 45 dana, zbog čega se veliki broj konkursa završava tokom januara.
Model finansiranja zasniva se na podeli troškova između države i građana. Subvencije najčešće pokrivaju između 40 i 65 odsto vrednosti investicije, u zavisnosti od vrste mera energetske sanacije, dok preostali deo finansiraju domaćinstva iz ličnih sredstava ili putem kredita. Za socijalno ugrožene kategorije predviđena je podrška koja može dostići čak 90 odsto ukupne vrednosti radova.
Ti radovi obuhvataju zamenu dotrajale stolarije, unapređenje termoizolacije fasada, krovova i podova, modernizaciju sistema grejanja kroz ugradnju efikasnijih kotlova ili toplotnih pumpi, kao i instalaciju solarnih panela za proizvodnju električne energije ili tople vode. Oni, pritom, imaju dvostruki efekat: smanjuju potrošnju energije i štetne emisije, dok istovremeno povećavaju tržišnu vrednost nekretnina i dugoročno smanjuju troškove domaćinstava. Upravo zato država kroz projekat subvencioniše samo deo cene radova, a preostali deo snose građani.
Grejanje kao strukturalni problem energetike
Da bi se razumeo značaj projekta „Čista energija“, potrebno je sagledati strukturu potrošnje energije u Srbiji u celosti. Za razliku od mnogih zemalja Evropske unije, gde je sektor grejanja u velikoj meri modernizovan i centralizovan, u Srbiji se značajan broj domaćinstava i dalje oslanja na individualne sisteme – često neefikasne, skupe i veoma zagađujuće.
Ukratko, energetska tranzicija nije samo pitanje proizvodnje električne energije iz obnovljivih izvora, već i načina na koji građani zagrevaju svoje domove. Konkretno, grejanje na drva, ugalj i lož-ulje ostaje dominantno u velikom delu Srbije, posebno u manjim gradovima i ruralnim sredinama, a takva struktura potrošnje energije ima barem tri posledice: visok nivo štetnih emisija, energetsko siromaštvo i dugoročno neodržive troškove za domaćinstva.
Investicija, a ne trošak
Jedan od ključnih argumenata projekta „Čista energija“ jeste da energetska efikasnost nije samo ekološka nužda/norma, već i ekonomski racionalna investicija. Zašto? U teoriji, ulaganje u izolaciju, modernu stolariju ili efikasne sisteme grejanja trebalo bi da se isplati kroz niže račune za energiju i povećanu vrednost nekretnine. Dakle, građani bi štedeli i kratkoročno i dugoročno, odnosno osetili bi pozitivne efekte projekta vrlo opipljivo.
Međutim, u praksi se postavlja ključno pitanje – ko danas u Srbiji može da priušti početnu investiciju. Iako subvencije značajno smanjuju troškove, učešće građana i dalje predstavlja barijeru za veliki deo domaćinstava, posebno u uslovima inflacije, rasta kamata i stagnacije realnih prihoda. Podsetimo da prosečna plata u Srbiji, prema poslednjim podacima, iznosi 110.670 dinara neto, a medijalna neto zarada 86.695 dinara. To znači da polovina zaposlenih u Srbiji zarađuje manje od medijalnog iznosa.
U tom smislu, „Čista energija“ žonglira između dugoročne ekonomske računice i kratkoročne finansijske realnosti. Dok država i međunarodne institucije posmatraju energetsku efikasnost kao investiciju sa pozitivnim društvenim prinosom, građani je često doživljavaju kao dodatni finansijski teret. Taj „disbalans“ će nadalje odrediti uspešnost projekta.
Tranzicija i socijalna nejednakost
Jedno od najvažnijih, ali i najosetljivijih pitanja projekta „Čista energija“ jeste upravo njegova socijalna komponenta. Program predviđa veće subvencije za socijalno ugrožena domaćinstva, što je potencijalno dobar način da se energetska tranzicija učini inkluzivnijom. Međutim, iskustva iz prve faze projekta ukazuju na strukturalni problem – energetske subvencije često koriste domaćinstva srednje klase, koja se dobro snalaze s procedurama (prate konkurse i pravila, prikupljaju dokumentaciju, komuniciraju s institucijama), zatim, imaju finansijsku stabilnost i pristup informacijama. Ipak, najsiromašniji slojevi društva, iako formalno imaju pravo na veće subvencije, neretko ostaju „po strani“ iz raznih razloga.
Ovaj svojevrsni paradoks nije specifičan samo za Srbiju. U Evropskoj uniji, na primer, energetska tranzicija se sve češće posmatra kroz prizmu socijalne pravde, jer postoji rizik da klimatske politike dodatno prodube društvene nejednakosti.
Tržište koje se tek formira
Osim direktnih efekata na domaćinstva, „Čista energija“ ima i širi ekonomski značaj, tako što stimuliše razvoj tržišta energetske efikasnosti – sektora koji uključuje proizvođače i distributere građevinskih materijala, instalatere, projektante, energetske konsultante i finansijske institucije. Teoretski gledano, takav program može da deluje kao pokretač ekonomskog rasta, jer povećava potražnju za građevinskim uslugama, podstiče inovacije u energetskim tehnologijama i generiše nova radna mesta.
Međutim, u praksi, tržište energetske efikasnosti u Srbiji još uvek je nijansirano, sa neujednačenim kvalitetom usluga i ograničenim kapacitetima lokalnih izvođača. Istovremeno, treba uzeti u obzir regulaciju i kontrolu kvaliteta. Odluka države da subvencioniše privatne investicije, otvara najmanje jedno ključno pitanje, a to je kako osigurati da javna sredstva ne završe u projektima niskog kvaliteta ili u projektima sa troškovima koji prevazilaze realne tržišne cene.
Energetska politika između EU i realnosti u Srbiji
Projekat se ne može razumeti i sagledati bez šireg političkog i regulatornog okvira u kojem nastaje. Naime, Srbija se nalazi između ambicioznih klimatskih politika EU i sopstvene energetske realnosti, koja se i dalje primarno oslanja na fosilna goriva i zastarele modele.
Evropska unija kroz Zeleni dogovor i paket „Fit for 55“ postavlja visoke ciljeve dekarbonizacije, dok zemlje kandidati, a među njima i Srbija, pokušavaju da svoje energetske politike postepeno usklade s tim standardima. Projekat „Čista energija“ se u tom smislu može posmatrati kao deo šireg procesa približavanja evropskom energetskom okviru – ali i kao prvi konkretan pokušaj da se energetska tranzicija „prenese na domaćinstava“.
Ipak, jaz između političkih ambicija i realnih kapaciteta je veoma izražen. Dok države članice EU ulažu milijarde evra u obnovljive izvore energije, pametne mreže i modernizaciju infrastrukture, Srbija tek postepeno započinje sistemsku transformaciju sektora.
Stoga je ovaj projekat donekle pilot-model.
Uprkos početnim pomacima, projekat se suočava i s ozbiljnim strukturnim ograničenjima. Njegov domet je i dalje relativno skroman u odnosu na ukupan broj domaćinstava u Srbiji, dok su efekti još uvek nedovoljni da bitnije promene ukupnu energetsku sliku zemlje. Istovremeno, dugoročna održivost programa zavisi od kontinuiteta finansiranja, stabilnosti institucija i poverenja građana. U uslovima političkih promena i makroekonomskih neizvesnosti, ostaje pitanje da li će država imati kapacitet da dugoročno zadrži isti nivo podrške energetskoj efikasnosti.
Energetska tranzicija kao društveni projekat
Ako se projekat „Čista energija“ posmatra izvan tehničkih i finansijskih faktora, njegova suština leži u pokušaju da se energetska tranzicija redefiniše kao društveni projekat. Umesto da bude isključivo domen energetskih kompanija i regulatora, odnosno velikih sistema, ona se prenosi na nivo svakodnevnih odluka građana. Projekat, tako, predstavlja više od programa subvencija – mogao bi biti indikator promene paradigme u društvu i odnosa prema energiji/ekologiji. Drugim rečima, građani bi mogli postati sve aktivniji učesnici energetske tranzicije, a ne samo pasivni potrošači energije. Ipak, to da li će „Čista energija“ uspeti da postane stub energetike u Srbiji ili će ostati na nivou pilot-modela, zavisiće od njegove sposobnosti da prevaziđe sopstvena ograničenja – finansijska, institucionalna i socijalna.
