Da li je Austrija i dalje za Srbe obećana zemlja?
Austrija je zemlja u kojoj su, idući trbuhom za kruhom, mnoge porodice sa Balkana pronašle za sebe i svoje bližnje bolji život. Međutim, oni koji tamo žive, upozoravaju da ni u Austriji ne teku uvek med i mleko, da nije sve “kao nekad”, kao i da je sve teže naći adekvatan posao. Sa druge strane, oni koji su našli dobar posao, ne mogu da se požale.
Za čitaoce “Halo oglasa/Posao” sada već pravi Bečlija Srđan Stokić priča kako se u tom gradu, za Srbe najpopularnijem u Austriji, živi i radi i kako se uopšte dolazi do posla.
Prema njegovim rečima, za Beč je došao sa ženom još pre 27 godina, a hvala Bogu, kako je rekao, i on i žena su uvek imali posao i dobro zarađivali.
“Uklopili smo se u potpunosti, ali u poslednjih nekoliko godina i za nas život postaje sve teži. Iskren da budem, svima koji iole imaju dole siguran posao i platu, ne bih preporučio da to napuštaju i krenu u potragu za boljim hlebom u Austriju”, navodi naš sagovornik.
Svoj stav elaborira time što je, kako je rekao, posao u Austriji, nakon finansijske i ekonomske krize, teško naći, a ko uprkos tome baš želi da dođe u Austriju, trebalo bi najpre da se dobro raspita da li može da nađe i radno mesto koje želi.
Najlakše do posla dolaze konobari, šankeri...
Stokić objašnjava da je najbrži put da neko dođe do posla u Austriji, da najpre iz rodne zemlje nađe poslodavca spremnog da ga zaposli.
“Ako osoba nađe firmu, onda je daleko lakše i da se doseli u Austriju. Međutim, potrebno je mnogo toga da se poklopi, a to je, sa druge strane, veoma teško. Naravno, potrebno je da firma želi baš tog radnika i da je njegov profil deficitaran. To je velika prednost. Zatim, i da taj radnik potpada pod stručnu radnu snagu, za koju je predviđena posebna dozvola boravka, takozvana crveno-belo-crvena karta”, objašnjava Stokić.
Naš sagovornik smatra da najveću šansu da se zaposle imaju kadrovi koji se bave ugostiteljstvom.
“Austrijsko tržište rada često ima deficit radne snage u ugostiteljstvu i hotelijerstvu, pa je tu i najlakše naći zaposlenje”, navodi Stakić.
Rad na crno i prosečne plate
Nezaposlenost je, kako stvari stoje, i veliki problem “obećane zemlje”, pa tako i u Austriji, kao i drugim zemljama, nije lako naći posao, a lista na birou rada odužila se na oko 400.000 ljudi.
Izbeglice, koje u poslednje vreme nadiru, od prošle godine takođe dobijaju pristup tržištu rada, odnosno ulaze u trku za radno mesto. To, sa druge strane, umanjuje šanse da se pronađe adekvatan posao i povećava potražnju za radnim mestom.
Ni rad na crno više nije lako dostupan i solidno isplativ, objašnjava Stokić.
“I rad na crno je jako otežan. Mahom se tako uhlebljuju u ugostiteljstvu, hotelijerstvu i na bauštelama,ali vlasti u Austriji su pooštrile kontrole i poslodavci se sve manje odlučuju da zapošljavaju radnike na crno. Kazne su za to previsoke. Sa druge strane, zbog velikog broja ljudi koji traže posao, poslodavci imaju mogućnost da ucenjuju radnike koji imaju oficijalni boravak i oficijalni pristup tržištu rada”, kazao je naš sagovornik.
Ni plate kao nekad...
Glavni pokretač, koji prelomi svakog da se otisne u inostranstvo i pokuša nešto, jeste mogućnost da zaradi novac koji će, u većini slučajeva, u domovini moći pametno da potroši. Međutim, i tu se mnogo toga, prema rečima našeg sagovornika promenilo.
“Kada je reč o platama, čast izuzecima, ni plate više nisu ono što su bile. Tako radnici koji imaju više od 1.200 evra mesečno, mogu za sebe komotno da kažu da imaju dobru platu. Situacija je takva da je većina ili na toj granici ili ispod toga. Tako većini naših ljudi, kad svojim mesečnim primanjima podmire sve potrebe u vidu stanarine, komunalija i troškova za hranu, zapravo i ne ostaje mnogo novca za kvalitetan život u Austriji”, objašnjava Stokić.
Moj ugao
Govoreći o sopstvenom iskustvu, naš sagovornik kaže da je život u Austriji sve teži. I sam je, kako priča, posle skoro 11 godina rada u jednoj firmi, morao da napusti radno mesto, zajedno sa dosta svojih kolega.
To se dogodilo iz razloga što su svi radnici, od dobro plaćenih radnika dobijali sve manje plate, a radilo se više, što je pravdano finansijskom i ekonomskom krizom, objašnjava on.
“Posle toga sam kratko radio u dve privatne firme, ali i tu sam doživeo razočarenje i jako loš odnos na relaciji šef – radnik. Za dogovorenu platu, trebalo je umesto 40 radnih sati u nedelji, raditi između 50 i 60 sati. Naravno, to nisam želeo da prihvatim i zato sam sada na zavodu za zapošljavanje. To je, na žalost, još gore rešenje, jer su primanja još manja”, priča svoju sudbinu Stokić.
Zato, naš sagovornik još jednom poručuje da je jako teško naći posao koji će za pruženi rad biti i adekvatno plaćen.
“Uz to, do posla se može doći samo uz preporuku, tako da situacija trenutno nije sjajna ni za mene, a ni za mnoge, mnoge druge”, zaključuje on.
