Od bolovanja do Herkula Poaroa
Pandemija korona virusa, koja traje već skoro pola godine, izmenila je ne samo svakodnevni život građana, iznedrila nove oblike ponašanja, poput nošenja maski i držanja fizičke distance, već i promenila pravnu regulativu u brojnim oblastima. Jedna od tih promena tiče se naknada zarada za zaposlene koji odsustvuju sa rada pošto im je potvrđeno da su zaraženi korona virusom ili su zbog Covid-19 upućeni u izolaciju ili samoizolaciju. Prema odluci Vlade Srbije, pravo na naknadu zarade u visini od 100 odsto, odnosno pune plate, prevashodno imaju medicinski radnici, vojska i policija zbog prirode posla i neposredne izloženosti virusu. U tim slučajevima, poslodavac snosi pun teret bolovanja svog zaposlenog ukoliko bolovanje traje 30 dana, a ako je to odsustvo duže, počev od 31. dana, do kraja bolovanja, pun iznos plate obezbediće država, odnosno Republički zavod za zdravstveno osiguranje (RZZO), uz naravno prateću medicinsku dokumentaciju.
Međutim, to nije jedini slučaj kada zaposleni na bolovanju može da dobije punu zaradu. Ukoliko dobrovoljno da krv ili tkivo ili ako je privremena sprečenost da radi usledila zbog povrede na radu i profesionalne bolesti ili ukoliko dođe do komplikacija u trudnoći, puna plata je zagaratovana.
Sa druge strane, oni koji su obavezno osigurani po osnovu zaposlenja, a to su preduzetnici koji obavljaju samostalnu delatnost, kao i sveštenici i verski službenici, za vreme privremene sprečenosti za rad imaju pravo na naknadu zarade u iznosu od 65 odsto. Ukoliko boluju zbog povrede ili bolesti koje su zaradili na poslu, naknadu će im isplatiti RZZO.
Ipak, nemaju baš svi pravo da im se plati bolovanje. Na tom spisku je onaj zaposleni koji se povredio ili razboleo zbog akutnog pijanstva ili drogiranja, otišao na izdržavanje kazne zatvora, na lečenje od alkoholizma ili narkomanije, onaj koji je zloupotrebio bolovanje ili ako već prima naknadu po nekom drugom osnovu.
U Srbiji se bolovanje, pokazala su iskustva i činjenice, uzima po brojnim osnovama, dijapazon bolesti je velik, kao i dužina trajanja odsustvovanja s posla – od sedam do 180 dana, pa je stoga i Lista medicinsko-doktrinarnih standarda za utvrđivaje privremene sprečenosti za rad osiguranika RFZO, sa preporučenim dužinama bolovanja, veoma detaljna. Međutim, ukoliko privremena sprečenost za rad traje duže od šest meseci, odnosno 12 meseci sa prekidima tokom prethodnih 18 kalendarskih meseci, u nadzor se uključuje nadležna lekarska komisija koja upućuje osiguranika na procenu radne sposobnosti. Tokom tog postupka, bolovanje se isplaćuje iz penzijskog i invalidskog osiguranja.
Rad nadležnih lekarskih komisija je, svedoci smo, u poslednjih nekoliko godina značajno pojačan i ukoliko se utvrdi da je zaposleni zloupotrebio bolovanje, rizikuje da dobije otkaz. A da je bilo zloupotreba, pokazuju i neumoljive brojke. Prema statističkim podacima iz prošle godine, u Srbiji se godišnje otvori oko 280.000 bolovanja, od kojih je više od 30.000 lažno. To je poslodavce navelo da se ozbiljnije pozabave tim problemom, a državu da zakonski reguliše načine i metode sprečavanja zloupotreba. Rešenje je pronađeno u – detektivima. Izmene i dopune Zakona o detektivskoj delatnosti usvojene su kao bi se pomoglo poslodavcima da “stanu na rep” lažnim bolovanjima, pa će tako ubuduće i detektivi biti ovlašćeni da prikupljaju podatke „o povredama radnih obaveza ili radne discipline“.
Ali, šta o lažnim bolovanjima kaže neki naš Herkul Poaro ili Šerlok Holms, ko je tu “prvi počeo”, neko iz inostranstva ili iz Srbije, ko se prvi dosetio i kome je prvom bilo sumnjivo što se baš u određeno doba godine, kada su poljski radovi, na primer, u punom jeku, uzima bolovanje, a ne godišnji odmor, možda u nekom narednom tekstu.
