Psihijatrija - hod po žici bez zaštitne mreže
Poslovni dan jednog psihijatra u Beogradu počinje sa “Kako ste?” a završava sa pitanjem samom sebi - koliko još dana do vikenda. To za Halo oglase Posao kaže vlasnik psihijatrijske specijalističke ordinacije “Ratio”, dr Dejan Lapčević. “Umor slomi, ako ste iole posvećeni”, kaže on. Dr Lapčević je za naše čitaoce objasnio kako izgleda biti psihijatar u Srbiji, šta su problemi sa kojima se suočava i kako se nosi sa dnevnim izazovima.
HO: Ima li predrasude o profesiji, da li ljudi kriju da dolaze kod vas?
DL: Gotovo da nema profesije o kojoj ne vladaju predrasude, ali verujem da psihijatrija prednjači u tome. Redovno vidimo da su psihijatri prikazani kao negativni likovi u popularnoj kulturi, da imaju ulogu negativca u filmovima i knjigama... Psihijatrija ili psihološka medicina možda nekome deluje mistično ili neodređeno. Naprotiv, ona to nije, kao što nije ni bilo koja druga specijalnost u medicini. To je grana medicine koja se bavi očuvanjem mentalnog zdravlja i lečenjem duševnih poremećaja. Psihičke tegobe (tuga, napetost, strah ...) su objektivni simptomi, kao bilo koji drugi simptomi u medicini i oni ukazuju na postojanje problema i zahtevaju što brži i efikasniji tretman. Duševnih tegoba, kao uostalom i telesnih, ne treba se stideti, već ih treba rešavati. Ukoliko su neophodni i lekovi, oni postaju efikasno i bezbedno sredstvo lečenja, jer samo psihijatar može i zna da odredi indikaciju, prepiše lekove i prilagodi dozu svakom pojedinačnom pacijentu.
HO: Kako se psihijatri bore sa predrasudama?
DL: Nastojimo da se borimo na najbolji način - tako što dobro i predano obavljamo svoj poziv. Čak i oni pacijenti koji su imali otpor ili skepsu u početku, nekada već posle prvog terapijskog razgovora promene mišljenje i shvate da su došli kod lekara koji će im pomoći i olakšati im tegobe koje, neretko, mogu da budu veoma teške. Imati "svog psihijatra" nije znak prestiža, niti je znak manje vrednosti. To je znak odgovornog ponašanja prema svom psihičkom i telesnom zdravlju koji čine nerazdvojivu celinu.
HO: Koji su glavni izazovi profesije?
DL: Psihijatrija je u većini zemalja pastorče medicine. To će biti do 2020. godine, kada će depresija, po proceni Svetske zdravstvene organizacije, postati prvi uzrok smrtnosti (nemaligne ili kardiovaskularne bolesti). Drugi izazov je stigma koju moji pacijenti nose kroz život, odnosno primitivizam koji, nažalost, vlada u odnosu na duševne bolesti.
HO: Kakvo obrazovanje i iskustvo je potrebno kako bi neko otvorio ordinaciju?
DL: Psihijatar je doktor medicine, pa tek onda specijalista psihijatrije. I to se uglavnom ne bira. Specijalizacija se, bar u moje vreme, nije birala. Ukoliko ste se zaposlili u duševnoj bolnici, ne možete da budete hirurg. Da bi se otvorila ordinacija, mora da se poseduje dovoljno iskustva i znanja, kao i spremnost da "hodate po žici bez zaštitne mreže".
“Ti si dobro, a kako sam ja?
HO: Šta je vaš savet studentima koji bi se odlučili za ovu profesiju?
DL: Medicina je poziv. Nije profesija. Od medicine se ne zarađuje novac, već se gaji ljudskost. Ako je imate. Ako je nemate, bavite se mašinama, brojkama, česticama. Za to ne treba empatija. Bez empatije nema razumevanja, bez razumevanja - nema ljudskosti. Saosećanje je učestvovanje u patnji pacijenta, što je teret. Zato je svakom lekaru da bi obnovio licencu, po mom mišljenju, potrebna i psihološka podrška, ponekad terapija, jer saosećanje se ne isključuje na dugme, a sagoreva čoveka. I za kraj, poznata šala o psihijatrima: "Razgovaraju dva psihijatra i jedan pita drugoga: 'Ti si dobro, a kako sam ja?"
