Radimo bez panike – pažljivo, a spretno
Dr Slađana Brkušanin je po struci specijalista urgentne medicine, a zaposlena je u Hitnoj službi. Za Halo oglasi Posao objašnjava šta znači rad u takvom okruženju, kako se nosi sa pritiskom profesije kojoj je cilj spašavanje ljudskih života, koji su najveći izazovi posla i da li preporučuje mladima da krenu tim putem.
Na početku nas je interesovalo kako izgleda radni dan u Hitnoj službi i evo šta nam je rekla:
SB: Moj poslovni dan je vrlo dinamičan. Ustajem rano i to mi prija. Ne volim da kasnim, pa mi to smeta i kod saradnika. Posao je smenski, dan-noć, opet noć, po dvanaest sati. U urgentnoj medicini posao se ne može predvideti. Nekad je hitnih slučajeva više, nekad manje. Iako sam u urgentnoj od 1992. godine, još se ne umaram. Čak ni posle dvanaest sati aktivnog rada. Osluškujem sebe, jer će doći vreme kad sebi moram da kažem - dosta je bilo.
HO: Koliko je vaš posao stresan, i kako se nosite s tim?
SB: Najpre, mislim da je stres, kao reč i kao pojam, danas suviše rasprostranjena. Kao da je sve stres, neka moda, moderna reč. Ako se radi posao koji se voli, stresa nema. Naprotiv. Sve što je malo teže, kompleksnije, zapravo je samo izazov u poslu. Meni je to zadovoljstvo, jer ne volim rutinu. Volim izazove, jer je to suština mog posla. Devedesetih sam mogla da biram specijalizaciju, i izabrala sam urgentnu medicinu. Bila sam mlada i bez obaveza. Danas, uz decu i milion obaveza, izabrala bih opet isto.
Ako ste filantrop, upišite medicinu
HO: Šta je vaš savet za one koji bi krenuli vašim stopama?
SB: Ako volite ljude, ako ste istinski filantrop, studirajte medicinu. Ako ste sposobni da zadržite punu koncentraciju 12 sati u smeni, da se suočite sa najtežim slučajevima u medicini, ako vam je bog dao snagu, energiju, i puno ljubavi, specijalizirajte urgentnu medicinu. I još nešto. Čitajte, puno čitajte. Od stručne literature do beletristike.
HO: Da li se susrećete sa uznemirujućim situacijama?
SB: Naravno da takvih situacija ima, i to mnogo. Svaki težak slučaj - deca, mladi, nastradali u različitim vrstama trauma, sve to zna da bude ljudski teško. Ali, kad čovek uradi sve što može, kada da sve od sebe i u najvećem broju slučajeva pomogne tim ljudima, onda na kraju radnog dana može zadovoljan da ode kući.
HO: Koliko je dobar tim važan za obavljanje vašeg posla?
SB: Suština ovog posla je timski rad. Dakle, jedan od važnih postulata je dobar tim. On se stvara kroz zajednički rad, druženje i uzajamno poštovanje. Naravno da je lekar najodgovorniji za atmosferu u ekipi, ali ono što bih posebno želela da istaknem je ogroman doprinos medicinskih sestara za čiji rad imam veliko poštovanje, kao i za rad ostalih članova tima. “Požuri-polako” je deviza urgentne medicine. Bez panike, pažljivo, a spretno. Dobar tim u Hitnoj pomoći čine i vozači reanimobila. Često su nam desna ruka prilikom intervencije.
HO: Opišite neku neprijatnu situaciju koja vam se desila s pacijentima.
SB: Neprijatne situacije potiskujem u jednu pregradu u mozgu. Tamo je oprost za sve pacijente iz grupe nepristojnih, primitivnih, bezobraznih, ali i druge grupe alkoholičara, narkomana i duševnih bolesnika. Prvi su nesrećnici bez domaćeg vaspitanja, dok su u drugoj grupi bolesni ljudi čija priroda bolesti ne dozvoljava da budu drugačiji. Mnogo je više prijatnih situacija. Najlepša je kad sretnete bivšeg pacijenta koji se začudi što ga se ne sećate, a pre nekog vremena ste mu spasli život.
