Šta nam donosi 2025? Tržište rada ostaje zategnuto, s hroničnim manjkom radnika
Svakako, nedostatak radne snage nije svuda zastupljen (u istoj meri). Najviše trpe delatnosti poput zdravstva, ugostiteljstva i građevine, gde je došlo do stagnacije produktivnosti. U prva dva sektora, produktivnost je tradicionalno niska
Otkako je 2023. godine došlo do obaranja rekorda iz 2022, kada je reč o prilivu stranih direktnih investicija u Srbiju, tako je bivao sve osetniji deficit radne snage na tržištu. Od priliva SDI od 4,4 milijarde evra došli smo do 4,5 milijarde evra, a pritom je poveći broj planiranih projekata ili u ranoj fazi ili tek na pola procesa. Među njima i Expo 2027.
Uzmimo za primer industriju koja je do 2022/23. već cvetala, a onda je još dalje odskočila jer je bilo previše posla i projekata, a premalo kvalifikovanih radnika... Pogađate, reč je o građevinarstvu. To je delatnost u kojoj se potreba za dodatnom radnom snagom u Srbiji, verovatno, dominantno oseća.
Naime, najveći broj gradilišta u prestonici nalazi se na Vračaru, Novom Beogradu, u Starom gradu i na Dorćolu, a očekuje se da će Expo 2027, izložba za koju se planira gradnja 1.500 stanova, dodatno ubrzati procese gradnje. Zbog svega navedenog, ali i zbog nadolazećih trendova u celom svetu, pa i regionu, nema sumnje da glavni problem na globalnim tržištima rada ostaje upravo manjak kadrova. Regionalno, najviše problema u tom smislu imaće Slovenija i Hrvatska, ali ni Srbija ne zaostaje mnogo.
Rezultati Analize mobilnosti radne snage između Srbije i zemalja Zapadnog Balkana, koju je radio Institut za razvoj i inovacije (IRI), pokazuju da se srpsko tržište rada godinama unazad suočava s ovim izazovom, pre svega zbog starenja stanovništva, migracija i depopulacije.
Predsednik Unije poslodavaca, Nebojša Atanacković, u više navrata je isticao kako će u Srbiju nastaviti da dolaze ljudi iz azijskih zemalja, kako bi nadoknadili radnu snagu koja nam nedostaje. Već neko vreme, ne viđamo ih samo na gradilištima, već i u javnom prevozu, u uslužnim delatnostima (prodavci, kuvari, čistači). Ima ih iz Nepala, Pakistana, Indije, ali i sa drugih krajeva sveta – recimo sa Kube. Osim njih, tek će nam faliti mašinci, bravari, električari i ostale zanatlije.
Najviše radnika iz Kine
Zvanični podaci govore da je iz godine u godinu rastao broj izdatih radnih dozvola strancima, a podsećamo da je Vlada Srbije pojednostavila tu proceduru, upravo kako bi što pre privukla željenu radnu snagu. Stručnjaci apeluju kako ovakve promene, koje nekome možda deluju tektonske, nisu kratkog daha. Budući da će Srbiji u narednoj deceniji nedostajati 100.000 radnika (procena IRI-ja), potpuno je očekivano da se tendencije iz 2023. i 2024. nastave i 2025, odnosno svake sledeće godine.
U analizi koju smo pomenuli navodi se kako je lane u našoj zemlji boravilo ukupno 81.710 stranaca, a čak 56 odsto njih je došlo radi zapošljavanja. Takođe, treba istaći odskora izmenjenu metodologiju praćenja tipova viza, koja omogućava još konkretnije podatke: moguće je pratiti broj viza za duži boravak koje su izdate strancima (tip D) i koje im omogućavaju zapošljavanje, a 2023. ih je bilo 20.276. Od toga, najviše viza tipa D odobreno je Kinezima (44 odsto), zatim Uzbekistancima i državljanima Bangladeša. Nacionalna služba za zapošljavanje je za 2023. ovako rangirala broj izdatih dozvola za rad prema državi iz koje radnici dolaze: Rusija, Kina, Turska, Indija, Nepal, Šri Lanka, Severna Makedonija, Crna Gora, Bosna i Hercegovina, Hrvatska, Albanija i Slovenija.
Ako se ponovo vratimo na konkretne projekte, kao što je Expo, da - istina je da će taj događaj dodatno „zakuvati“ stvar... Međutim, čak i kada on prođe, ostaće potreba za uvozom radne snage, jer je problem hroničan, dublje ukorenjen i širi se na razne industrije. Recimo, velika je fluktuacija i među IT stručnjacima, dok su Rusi, sa druge strane, svojim dolaskom i otvaranjem na hiljade ugostiteljskih objekata – diskretno preoblikovali domaće tržište rada i (in)direktno uticali na srpske ugostitelje.
Liberalizacijom do kadrova
Ove godine, Srbija je liberalizovala proces zapošljavanja stranaca uvođenjem jedinstvenih dozvola Ministarstva unutrašnjih poslova (MUP), a ne smemo smetnuti s uma i kreiranje zajedničkog tržišta radne snage „Otvoreni Balkan“. Shodno izmenama, stranci će elektronski zahtev za privremeni boravak i radnu dozvolu moći da dobiju u roku od 15 dana, a radna viza će se izdavati na period od tri, umesto jedne godine.
Naravno, iako ovo stvara prividnu sliku o popunjavanju silnih upražnjenih radnih mesta, ujedno je mač sa dve oštrice. Sindikati uveliko negoduju, jer se aktuelnim izmenama ugrožavaju domaći radnici, koji ne pristaju na ponuđene, uglavnom ispodprosečne uslove rada, i niske plate. Stranci (posebno iz Azije) ih prihvataju, jer dolaze iz siromašnijih ekonomija od srpske i ovde vide priliku za bolju egzistenciju.
Opet, postavlja se pitanje koliko je angažovanje strane radne snage zaista isplativije i koliko poslodavcu donosi manji trošak, budući da je potrebno obezbediti smeštaj, osiguranje, potrebne dozvole i papire i tome slično. Ali, nije to samo problem srpskih preduzeća. Najnovije istraživanje McKinsey Global Institute-a pokazuje kako su, u pogledu manjka radne snage, posebno ugrožene Češka, Nemačka, Japan, Holandija, Norveška, Singapur i SAD – zemlje koje čine 53 odsto ukupne radne snage u analiziranim ekonomijama i 64 odsto kolektivnog BDP-a. Dakle, „bitka“ za radnike je tek počela.
