Zanatlija i u 86. godini života
Intervju: Trajko Marković, ćurčija
23.7.2014.
„Bila je to 1940. godina, imao sam 12 godina, a otac me je poveo kod prijatelja u Niš da bi me dao na zanat“, otvara naš sagovornik album svog života, lagano listajući stranice. „Moj otac je bio prijatelj sa majstor Boškom, budući da je prodavao kože ovaca ćurčijama u Nišu. Kao domaćinstvo imali smo dosta ovaca, i do tada sam uz školu vreme provodio i kao pastir, zajedno sa mojom braćom. Nakon završenog četvrtog razreda, krenuo sam na zanat. Inače, želeo sam da budem stolar budući da sam bio vešt sa drvetom i u satima provedenim čuvajući ovce, pravio sam razne predmete od drveta. Ipak, životni put i očeva volja odveli su me na drugu stranu.“
Šta pravi ćurčija?
„Ćurčija pravi kožuhe od jagnjeće kože, gornje delove odeće, najsličnije današnjim jaknama i prslucima. U nekim krajevima se zovu gunjevi. Najzanimljiviji njihov naziv je „ćurak“ odakle i potiče naziv zanimanja. Veštine koje je trebalo savladati je prvi korak u obradi kože, štavljenje kože. Nakon toga i proces krojenja i šivenja gotovog proizvoda. Gunjevi su mogli biti sa rukavima ili bez. Mogli su biti ukrašeni raznim ručnim vezovima i ukrasima, ali najčešće smo ih pravili sasvim jednostavne bez ukrasa.“
Koliko Vam je trabalo da postanete majstor?
„Zanat je trajao tri godine. Nakon toga dobio sam diplomu i postao kalfa. To je nešto kao polukvalifikovan majstor pripravnik. Posle godinu-dve, polagao sam majstorski ispit. Polagao sam ga kod jednog drugog majstora u Nišu, mislim da se majstor zvao Mile. Bio je običaj da se majstorski zanat ne polaže kod majstora kod koga se bilo na zanatu, već kod nekog drugog. Nakon položenog ispita postao sam majstor i dobio sam diplomu Zanatskog udruženja u Nišu.“
Danas je mladim ljudima zanimanje „ćurdžija“ prilično strano, a nekada je zima bila nezamisliva bez proizvoda ovih majstora.
„Sećam se preletanja bombardera iznad Niša, tokom Drugog svetskog rata i sećam se scene kako nemački vojnici okupatori, u radnji čekaju na gunjeve spremajući se za odlazak na ruski front“, sa osmehom se priseća naš sagovornik i dodaje, „uredno su svi sedeli poštujući red, a kad žele da zapale cigaretu, kulturno su izlazili ispred radnje. Kao detetu to mi je bilo veoma zanimljivo“.
Nakon dobro izučenog posla ćurčije, majstor Trajko, menja gazdu i kod njega ostaje sve do vojske.
„Vreme je bilo takvo da je vojni rok, posle rata, trajao dve godine i ja sam ga služio radeći, osim redovne vojničke obaveze, i kao krojač. Nakon vojnog roka došao sam u Beograd i zaposlio se u jednom preduzeću. Preduzeće je osim proizvodnje ćurčijskih proizvoda radilo i kožne papuče i patofne. Ovom promenom delatnosti došao sam i na put kapadžijskog zanata i ubrzo nastavio da radim samo kape. Prekvalifikacija je bila neminovna budući da ćurčijski zanat nije više nalazio mesto u sve raznovrsnijoj industriji odeće“.
Osluškujući potrebe savremenog doba i gajeći veliku ljubav prema zanatima majstor Trajko nije dozvolio da alat okači o klin, već je učio nove poslove i dan danas, u 86-oj godini života živi od svog zanata.
„Radim i danas, mada znatno sporijim tempom. Ali, sašijem po neku kapu. Prednost zanata je što možete ceo posao da uradite sami, od početka do kraja. Danas su sva radna mesta deo nekog šireg procesa proizvodnje. Kod zanata - kupite materijal, iskrojite i sve napravite do gotovog proizvoda i prodate. To je velika stvar u ovim danima kada nikako ne bih mogao da živim od svoje minimalne penzije. A i lepo je. Brže mi prolazi vreme i zadovoljstvo je nakon rada videti lep gotov proizvod“, zaključio je vredni majstor Trajko.
Osvrnite se oko sebe, mnogi zanati i dan danas žive i traže nekoga ko će nastaviti tradiciju dugu stotinama godina.
Možda ste to baš vi?!
Izvor: Halo oglasi
